Uvodna reč

“Biti pisac je, slikovito rečeno, kao da ti je neko dao domaći zadatak za čitav život.”

Damjan Stevkić

Biti pisac je, slikovito rečeno, kao da ti je neko dao domaći zadatak za čitav život.

Ove godine obeležavam jubilej od deset godina od kada sam napisao svoje prve redove. Naime, svoj prvi roman, Kvarni vlaški pir, počeo sam da pišem marta meseca 2007. godine, a dovršio ga polovinom 2008. godine, nekoliko meseci nakon diplomiranja. Roman je veoma dobro primljen, od strane različitih ljudi koji imaju vrlo različite književne ukuse, i bio sam i ostao izuzetno zadovoljan onim što sam tada napisao, čak i posle svih ovih godina, i neminovnog razvoja kao književnog stvaraoca.

Ko god da je pročitao Kvarni vlaški pir ima neku osnovnu pretpostavku o tome u kom pravcu se moje pisanje kreće, i na koji način razmišljam kao stvaralac. Ono što jedino mogu da tvrdim, u ovim uslovima, jeste da u knjige ulažem rad, vreme i temeljnu pripremu, da svakom romanu pristupam nakon obimne analize teme koju obrađujem, i da imam ozbiljnih aspiracija ka književnoj karijeri, iako na samom početku literarnog stvaralaštva.

Moje obrazovanje se nalazi, konačno, pri samom kraju, barem što se formalnog obrazovanja tiče, i moja doktorska disertacija pod naslovom Pozicije žrtvi u delima Margaret Etvud jeste u završnoj fazi, i nadam se skorijoj odbrani iste na Filološkom fakultetu u Beogradu. Rad na obimnoj analizi kakav se vrši prilikom izrade disertacije predstavlja izuzetnu pripremu za analizu i sosptvenog rada, i, takođe, pruža priliku da se Vaš rad uporedi sa drugim piscima, njihovim temama, idejama, stilovima, filozofiji, i svim ostalim apektima na koje odlučimo da usmerimo svoju pažnju. Smatram da je ovo od izuzetne važnosti, naročito kada se dođe do faze pripreme za roman, kada se sve Vaše ideje, interesovanja i mogućnosti usmere na taj jedan zadatak, i taj jedan roman koji želimo da napišemo najbolje što umemo.

Moje knjige imaju dramatičan početak, vrlo komplikovan zaplet, i efektivnu završnicu koja je uvek proizvod dugotrajnog razmišljanja, i vrlo temeljne pripreme. Ako sam primoran da definišem konkretan žanr u kome stvaram, morao bih da kažem da radim trilere, sa različitim elementima preuzetih iz drugih žanrova, često i sa fantastičnim ili nestvarnim aspektima. Konkretan žanr će zavisiti od teme koju trenutno obrađujem, recimo, moja prva knjiga Kvarni vlaški pir je, kao što mnogi već znaju, vezana za vlašku magiju i nadprirodne moći koje se koriste u nečastive svrhe, druga knjiga Ničiji generali je delimično bazirana na hapšenju generala Ratka Mladića i lidera Radikala Vojislava Šešelja, treći roman pod nazivom Bokanegra se bavi uticajem visoke tehnologije i njenom sudaru sa tradicionalnim društvenim vrednostima, a Irina I (Buđenje kraljice) i Irina II (Krv i pepeo) jesu istorijski romani, samo u tragovima naslonjeni na istorijsku Irinu, odnosno Prokletu Jerinu, sa elementima postmodernističkog revizionizma i falsifikovanja bitnih istorijskih činjenica zarad kreiranja autentičnog umetničkog sveta. Irina III (Na raskršću vremena) i Irina IV (Poslednje uporište) objavljujem ove, 2018. godine.

Još jedna bitna činjenica u vezi mog stvaralaštva jeste pisanje romana u serijalima. Irina će biti moj prvi dovršeni serijal romana, koji će da sadrži četiri nastavka, i vrlo sam, priznajem, ponosan na tu činjenicu, jer je u sve to potrebno da se uloži puno efektivnog radnog vremena i mnogo kreativnog zanosa, bez koga su ovakvi projekti nezamislivi.

Kraljica Irina Nemanjić je izmišljen lik, ona je nepostojeća kći Uroša Nejakog, poslednjeg srpskog cara, ali koja će, nadam se, da oživi u Vašoj mašti, baš kao što je zaživela u mojoj, i koja će Vama kao čitaocima biti stvarnija od mnogih pravih istorijskih ličnosti koje su, na žalost, najčešće obojene ili sasvim pozitivno ili sasvim negativno, a o njihovom stvarnom i privatnom životu se zna toliko malo da oni, u stvari, deluju kao neki izmišljeni ljudi, iz nekih loših petparačkih romana koje nikada do kraja nećemo moći da upoznamo.

Radnja prvog romana je data u sinopsisu koji ćete pronaći na ovom sajtu, a Irina se, nakon povratka iz Budima i dramatičnih dešavanja na dvoru kralja Zigmunda, vraća u Golubac, koji će nastaviti da gradi i zida tvrđavu oko njega. Irina biva pozvana na veliki Sabor velikaša, koji se održava na dvoru kneza Lazara, i na njemu Lazar pokušava da ujedini lokalne moćnike i vlasteline, ali i vladare iz susednih zemalja, takođe ugroženih od strane turskih odreda koji ulaze na njihove teritorije. Sabor odlučuje da pošalje izaslanstvo u Rim, u posetu rimskom papi Klimentu VII, iz porodice Orsini, a koji bi predvodila upravo Irina, koja je iskazala značajne diplomatske veštine nakon posete kralju Zigmundu, i koji je takođe obećao da će poslati određeni broj konjanika u slučaju da Turci napadnu. Irina ponovo kreće na put, u susret novim opasnostima i novim bitkama, i prva njena stanica jeste grad Dubrovnik, koji bi takođe mogao da bude značajan saveznik napadnutim hrišćanskim zemljama. Ovde je u romanu malo predimenzioniran značaj samog Dubrovnika, koji istorijski nije mogao da bude toliko značajan, ali u romanu je predstavljeno kako će preko Dubrovnika moći da stižu namirnice, oprema i ljudstvo, pomorskim putem, a kasnije bi se kopnom oprema i ljudi prevezli do Serbije.

Irina je primljena od strane Dubrovčana, koji uslovljavaju svoju pomoć knezu Lazaru time da on i Irina posreduju u sklapanju dogovora sa Venecijom, koja je trgovinski takmac Dubrovniku, i koja koči ekonomski razvoj ambicioznih Dubrovčana. Irini je Andragora rekao da pronađe njegovog starog prijatelja, Frančeska Stagljatorea, kome je Andragora jednom prilikom spasao život u Carigradu, i da od njega zatraži pomoć prilikom pregovora sa Mlečanima. Frančesko Stagljatore priprema plan za pljačku gradske riznice, u kojoj se nalazi veliko duždevo bogatstvo, i želi da iskoristi to blago kako bi ucenio gradske oce, i konačno ih primorao na dogovor…. Sve ovo, i mnogo više, ćete pronaći u romanu Irina II – Krv i pepeo.

Vrlo bitno je, takođe, da ovde napomenem kako planiram, u bližoj budućnosti, da počnem sa prevođenjem romana na engleski jezik, naročito kada su u pitanju serijali knjiga. Ovo je važno iz nebrojeno mnogo razloga, a osnovni je taj što, samom činjenicom da Vaša knjiga postoji na jeziku kojim govopri i/ili čita preko milijardu ljudi u svetu, imate daleko više šansi da svoj rad promovišete na jednoj globalnoj književnoj platformi. Svakako da je i tu, bez adekvatnog izdavača, problematično načiniti knjigu vidljivom za potencijalne čitaoce, ali korišćenjem internet portala, uz pomoć Amazona i drugih velikih on-line distributera, ima zaista mnogo opcija u tom pogledu koje bi pametno mogle da se iskoriste. Prevode ne bih radio ja, retko kada autori sami prevode svoje knjige iz razloga što im je tekst isuviše poznat, ali i zbog toga što taj posao valjano mora da se obavi od strane nekoga ko ima velikog (čitaj decenijskog) iskustva u prevodilačkoj oblasti. To je, pretpostavljate već, i veoma skup projekat, naročito kada su u pitanju obimni serijali knjiga, ali nekako ćemo, valjda, i tu prepreku da preskočimo, i nekako će taj novac da se pronađe.

Ekskluzivno bih ovde da najavim i početak pisanja serijala Torovi sinovi, sagu o trojici braće u potrazi za Zlatnim štitom boga Tora, koji će ujediniti plemena u borbi protiv kralja Talina i njegove ratničke horde, ali…. o tome ćemo kada dođe vreme.

Moja namera je, ako zdravlje posluži, da svake godine izdam makar po dva romana, i da na taj način dostignem jedan broj knjiga koji će ne samo adekvatno da predstavljaju moj rad, već bi trebalo i da lakše odvoje moje stvaralaštvo i ozbiljnost sa kojom mu pristupam od šarlatana, diletanata ili proizvođača bespotrebne buke koji su, uglavnom, zaokupili naš književni prostor.

Za 2018. godinu najavljujem roman Ničiji generali, prilično obimnu sagu o generalu Ratomiru Kecmanu i njegovom sinu, ali pisanu vrlo pristupačni jezikom i uličnim žargonom koji bi preporučio knjigu i dosta mlađoj publici, a koji je dovršen, sada već davne, 2010. godine. Takođe, objaviću i poslednje dve knjige iz serijala Irina, Irina III – Na raskrsnici vremena i Irina IV – Poslednje uporište, koji bi trebalo da zaokruže sagu o kraljici Irini, i iako se čini da je mnogo napisati četiri knjige za samo jednu priču, verujte da, kada počnete da čitate, delovaće Vam kao da sam žurio, i da je, možda, trebalo da još nešto pridodam čitavoj priči kako bih Irini produžio književni život. Opet kažem, taj sud ostavljam Vama, ovo poslednje sam pomenuo kao svoj lični utisak. 

Kada se govori o kontaktu sa potencijalnim čitaocima, puno ću da insistiram na tome, pošto smatram da književnost mora da živi u realnom vremenu, i da je najbolji vid promocije živa razmena argumenata i komentara sa čitaocima, pa bili oni i apsolutno negativni i nepovoljni po mene kao autora, ili, sa druge strane, potpuno pozitivni. Ohrabrujem svakoga, ko je išta pročitao od mene, da ostavi komentar na mom zidu, pošalje komentar putem sajta, ili na bilo koji drugi način komentariše ono što je upravo pročitao, jer jedino tako možemo da steknemo potpunu sliku, i Vi kao čitaoci, i ja kao autor, o tome što je napisano, i šta je to, što bi, eventualno, trebalo popraviti, doraditi ili uopšte ne menjati, na kraju krajeva, ni pod kojim uslovima, jer je baš tako savršeno napisano.

Takođe, ne mogu dovoljno da naglasim značaj društvenih mreža za popularizaciju umetničkog rada bilo koje vrste, pošto ste Vi ti koji postojite u virtuelnom prostoru, koji delite sadržaje i datoteke, ali i koji birate šta ćete da slušate, čitate, gledate, i koga ćete da pratite. Ako Vam se sviđa ono što ja radim, ili smatrate da to ima potencijala, pa Vi onda podelite komentar, dodajte neku sliku, predložite, share-ujte, i sve ostalo što možete, kako bi dobar glas brže stigao do što većeg broja ljudi, što je i osnovni cilj svake umetnosti, naime, da ostvari živi kontakt sa širokom publikom.

Veliki pozdrav,

Damjan